Da li i kako da nam drvo bude centar sveta

Kod starih Slovena drvo je bilo je simbol života, nečega od čega je sve počelo. 

                                                                  Foto Piksabej

Stari Sloveni su verovali da nakon smrti njihove duše odlaze u stablo i tamo prebivaju ostatak vremena. 

Poštovanje stabla nastalo je još od verovanja da je čovek nastao od drveta. Naši preci su poštovali stabla prvenstveno jer su verovali da se u drveću nalaze duše nekih njima bliskih pokojnika, te da ih taj pokojnik štiti. Takodje, u slovenskoj mitologiji, drvo jele pretstavljalo je osu sveta. Analogna verovanja bila su razvijena i u nordijskoj i u germanskoj mitologiji.

Nekada je u gotovo svakom srpskom selu postojalo jedno drvo – svetilište. Takvo drvo se zvalo "zapis", zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. 

Drvo - zapis nalazilo se u centru sela i bilo je glavno kultno mesto. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi.

U bugarskoj tradiciji, drvo jabuke se doživljavalo kao simbol ljubavi, bračnog saveza i dece. U narodnim pesmama, devojka se opisuje često kao slatka jabuka a njen vitki struk gotovo uvek liči na jubukovo drvo.

Drvo “igra” ključnu ulogu u jednoj od najpoznatijih anegdota u istoriji nauke - priči o engleskom fizičaru Isaku Njutnu i njegovom postavljanju zakona gravitacije i zakona kretanja. 

Foto Piksabej

Dok je pio čaj ispod drveta, na glavu mu je pala jabuka, što ga je navelo da se upita zašto je ta jabuka na Zemlju pala pod pravim uglom i zašto svi predmeti padaju vertikalno, a ne u stranu ili naviše.

Priča o Njutnu i jabuci je ostala popularna, a drvo, u mestašcu Vulstorp na istoku Britanije, mesto obožavanja.

Do poslednjeg stabla

Holandski admiral Jakob Rogeven, došavši na Uskršnje ostrvo 1722. godine, zatekao je primitivno društvo sa oko dve hiljade domorodaca, u totalnom haosu, zahvaćeno sukobima i kanibalizmom zbog nedostatka hrane. Da je došao nekoliko vekova ranije na ovo izolovano ostrvo , udaljeno oko 3 200 kilometara od kopna Južne Amerike, zatekao bi izmedju 10 000 i 15 000 stanovnika.

Evropljani su kročili na potpuno ogoljeno ostrvo, uočili tek šačicu izolovanih stabala na dnu najdubljeg vulkanskog kratera , svežu vodu jedino u kraterima ugašenih vulkana, jedva po koju vrstu ptica, insekata, guštera… Sisara nije bilo.

Pored prljavštine i varvarizma, evropske posetioce zapanjile su kamene statue, rasute po celom ostrvu, njih više od 870, visine oko šest metara. Primitivan narod koji su Evropljani zatekli, nije nikako mogao da bude zaslužan za zadatke poput rezbarenja, transport i podizanje statua.

Skoro sve statue, nazvane moai, napravljene su od vulkanskog tufa upotrebom bazaltnih dleta. Njihov transport je zahtevao velike napore, imajući u vidu da je, na primer, najveći moai, visok 10 metara i težak 75 tona! U nedostatku zaprežnih životinja, kao valjci za prevoz, korišćena su debla stabala.

Istraživanja su pokazala da je ovo ostrvo nekada bilo prekriveno gustom vegetacijom uključujući prostrane šume. One su uništene zbog izgradnje čamaca ali ipak najviše zbog transporta statua do ceremonijalnih lokacija. Zbog rasta broja stanovnika i upražnjavanja obreda koji su podrazumevali transport statua, sa ostrva je nestajalo, drvo po drvo.

Društvo je inače bilo podeljeno na klanove pa je trka u pravljenju što više moaija i njihovom prenošenju postala svakodnevica.

Foto Piksabej

Posledice

Potpuna deforestacija ostrva,

Stanovnici se sele u pećine,

Stanovnici ostaju bez obreda i društvenog života usled prestanka izrade i transporta statua,

Ribarstvo je svedeno na minimum zbog nedostatka drvne građe za čamce,

Zemljište napadnuto erozijom drastično je smanjilo prinose,

Opadanje broja stanovnika,

Napad na biodiverzitet

Tako ovo specifično društvo nastavlja nekako da živi u primitivnim uslovima, zatočeno u svom udaljenom domu uz svakodnevno suočavanje sa posledicama eko-kolapsa koji su izazvali.

Počinje skoro pravo ratno stanje zbog nedostatka resursa, naročito hrane, ropstvo je bilo uobičajeno a javlja se i kanibalizam. U kontinuiranim međuklanovskim obračunima, stradale su upravo statue kao simbol sećanja na nekadašnju moć klana i razvijen društveni život.

Slučaj Uskršnjeg ostrva zapravo ne bi trebalo da bude nekakva velika misterija. 

Odgovor leži u bahatosti i nepromišljenosti i odličan je primer zavisnosti ljudskog društva od životne sredine kao i toga, koliko ozbiljne mogu biti posledice njenog narušavanja.

Upozorenje

Uskršnje ostrvo koje danas pripada državi Čileu, aktuelno broji oko 5 000 stanovnika. Pre 25 godina upisano je kao nacionalni park na listi UNESCO-ve svetske baštine. 

Ostrvo je poprilično pusto, s biljem koje retko formira čak i nisko rastinje ili travu.

Vlada Čilea udružila se sa društvom “Žak Kusto u pokušaju da se izbore sa deforestacijom i napadima erozije na Uskršnjem ostrvu. Predviđeno je da se oživi 1 400 hektara zemlje i među lokalnim Rapa Nui stanovništvom podstakne uzgajanje povrća.

Ostrvo godišnje poseti više od 50 000 znatiželjnih turista. 

Osim divljenja čudesnim statuama i legendama o njihovom nastanku koja uključuje i vanzemaljce, tamo se susreću sa upozoravajućom pričom o trošenju bez granica. 

 Uskršnje ostrvo za svoje prvobitne stanovnike bilo je jedino parče zemlje na svetu, zbog svoje izolovanosti. 

Ovakvu izolovanost možemo porediti sa položajem planete Zemlje kroz sumornu pretnju o tome kako bismo mogli proći, sasvim sami… 

Literatura: Al Gor, “Naš izbor - putevi rešavanja klimatske krize”, “Geopoetika”, Beograd 2010.Danijel Goleman, “Ekološka inteligencija”,”Geopoetika”, Beograd, 2010.Entoni Gidens, “Klimatske promene i politika” “Clio” Beograd, 2010.Džonatan M. Haris, „Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa“ , „Datastatus“, Beograd, 2009.

Autor: MSc Maja STOJANOVIĆ