Uz razvoj zelenih tehnologija, eko-edukaciju, reciklažu, ekonomiju zasnovanu na znanju, štednju, alternativne izvore energije i promene u načinu sagledavanja problema ograničenosti koja polako stišće, traži se rešenje za sveukupnu održivost.
Na Zemlji živi oko 8 milijardi ljudi. Kina je i dalje, mada će ubrzo verovatno izgubiti taj status, najmnogoljudnija država u kojoj živi oko 1 440 000 000 stanovnika. Velikom brzinom je sustiže Indija sa 1 390 000 000 stanovnika dok su na listi po brojnosti stanovništva treće Sjedinjene Američke Države u kojoj živi približno 332 000 000 ljudi. Prosečni stanovnik sveta star je 29,6 godina. Demografski bum se polako seli u Afriku jer se upravo u centralnoj i zapadnoj Africi rađa najviše dece po jednoj ženi: 5,6. Muškaraca je više od žena jer ih je u hiljadu 504, a žena 496.
Očekivani životni vek
jednog stanovnika sveta je 71,4 godine. Predmet istraživanja koje se odnosi na
uticaj sve brojnijih žitelja Zemlje na nju samu, star je, moglo bi se reći
koliko i čovečanstvo. Problematika je prisutna u priči o Nojevoj barci,
„Mahabharati“ i pripovedanju o boginji zvanoj Smrt, koja je bila zadužena da
rastereti majku Zemlju od onih suvišnih...
Savremena istraživanja
daju više nego precizne kvantitativne podatke o iscrpljivosti resursa i
demografskim trendovima. Istraživanja (UN, 2016.) pokazuju da je upotreba
primarnih sirovina u poslednje četiri dekade utrostručena. Količina fizičkih
prirodnih resursa koja je izvučena iz Zemljine utrobe se sa 22 milijarde tona
1970. godine, popela na 70 milijardi tona 2010. godine. Problem je još
složeniji ako se ima u vidu da stanovnici bogatih država resurse koriste 10
puta više od onih koji žive u siromašnim krajevima.
Prognoze ujedinjenih
naroda su da, ako se nastavi ovim tempom, 2050. godine, oko devet milijardi
ljudi na planeti, potraživaće 180 milijardi tona sirovina kako bi zadovoljili
svoje potrebe za hranom, putovanjima, energijom... U Izveštaju UN-a upozorava
se da će trend sve jačeg korišćenja fosilnih goriva, metala i drugih ruda
dovesti do promena klime, većeg zagađenja vazduha, ataka na biodiverzitet, ali
i do većih rizika za lokalne konflikte (UNEP, IRP, 2016.).
Ti su i problemi
nejednakosti u relaciji žene-muškarci, bogati-siromašni, beli – crni,
crveni...
Pogled u prošlost
Stručnjaci procenjuju
(Đukić, 2011) da je do početka industrijske ere krajem XVIII veka, na svetu
živelo manje od milijardu ljudi, da je tokom XIX veka svetska populacija
uvaćana na 1,6 milijardi, dok je tokom XX veka povećana čak 3,7 puta na više od
šest milijardi ljudi.
Od momenta ulaska
čovečanstva u 21. vek pa do 2011. godine, broj žitelja sveta veći je za
milijardu. Pretpostavlja se da je 6000 godina pre Hrista, na Zemlji živelo
oko pet miliona ljudi, a da je prethodno trebalo oko milion godina dok se broj
od 2,5 miliona udvostručio. Osam hiljada godina kasnije, odnosno, oko 1650,
svetsko stanovništvo je dostiglo broj od 500 miliona. To znači da se ono u ovom
vremenskom periodu udvostručavalo svakih 1000 godina. A oko 1860. godine,
planetarna populacija je brojala blizu jedne milijarde. To znači da je vreme
udvostručavanja skraćeno na 200 godina.
Ali samo nakon sledećih
80 godina, stanovništvo se opet udvostručilo tako da je 1939. godine već bilo
dve milijarde ljudi na Zemlji. Sledeće udvostručenje desilo se sedamdesetih
godina dvadesetog veka kada je ljudska populacija dostigla četiri milijarde, a
vreme udvostručenja već je smanjeno na ispod 40 godina (Đukić, 2011).
Udvostručavanje svetskog stanovništva, inspirisalo je javnost i nauku da daju
raznovrsne projekcije o tome koliko će ljudi u budućnosti naseljavati planetu,
kako će opstati, da li će biti dovoljno hrane za sve.
Tomas Maltus i Pol Erlih
su među poznatijim figurama u javnosti kada je reč o ukazivanju na problem
prenaseljenosti. Iako je prvi živeo i radio u osamnaestom veku, a drugi u
dvadesetom, slične su njihove mračne prognoze a delimično i saveti i praktične
preporuke o tome kako da se posledice prenaseljenosti planete preduprede. Tomas
Robert Maltus, kasnije priznat kao otac demografije, upozorenja čovečanstvu
uputio je u „Eseju o principima populacije“ iz 1798. godine.
Upozoravao je da rast
broja stanovnika teče po većem ubrzanju u odnosu na ubrzanje koje ima razvoj
tehnologije proizvodnje hrane. Prema njegovom mišljenju, bez drastičnih mera
ograničavanja, čovečanstvo je osuđeno na bedu i siromaštvo kao i na ratove,
glad i epidemije koje će „na prirodan način rešiti problem
prenaseljenosti“.
Maltus čak predlaže da
političke elite prestanu da se bore protiv kuge i zaraznih bolesti jer je,
tvrdi, reč o „prirodnom mehanizmu stabilizacije brojnosti ljudi“. Podsticaji
rađanja vrše se bez adekvatne pripreme, to jest bez sredstava u dovoljnoj
količini da podrže naraslo stanovništvo. Umesto da se države bave medotama
rasta stanovništva, trebalo bi najpre da povećaju opštu proizvodnju, kultivišu
zemljište kako bi povećali poljoprivredne površine i poboljšaju uslove rada.
Izgleda da je u pitanju interes vladajućih garnitura koje sa većim brojem
stanovnika dobijaju jeftiniju radnu snagu, veću vojnu snagu i jeftinije cene
proizvoda koji postaju konkurentniji u izvozu (Malthus, 1798). Upozorenja je
upućivao i profesor sa Stenforda – Pol R. Erlih koji se u tom poslu najviše
fokusirao na ograničene prirodne resurse. U delu „Populaciona bomba“ iz 1968. godine,
Erlih prognozira da će već posle 1970. godine od gladi umirati milioni
ljudi.
Svake godine, sve veći
broj ljudi odlazi na spavanje bez večere, praznog stomaka. Dokle god se nastavi
trend većeg rasta broja stanovnika u odnosu na mogućnosti proizvodnje hrane,
očekuje se, logično, masovno umiranje od gladi. Već je kasno da se bilo šta
učini kako bi se ta katastrofa sprečila! (Erlich, 1968). Erlih je zato
predlagao da se u populacionu politiku uvedu kazne, podsticajne mere,
abortusi... Takođe se smatrao da, ako je potrebno, treba obustaviti pomoć
siromašnim državama koje ne uspevaju da prehrane sopstveno stanovništvo i koje
naziva „beznadežnim slučajevima“.
Dobro je, međutim, što
se u vremenu kada je Erlihova „Populaciona bomba“ ugledala svetlost dana,
ubrzava Zelena revolucija koja podrazumeva tehnološke inovacije što rezultira
veliki rast produkcije hrane. Otvaraju se nova radna mesta a proizvodnja hrane
postaje jeftinija, čak i u državama u razvoju.
Granice rasta
Među važnijim
predviđanjima u pogledu privrednog rasta, razvoja i iscrpljenosti prirodnih
resursa, stoje i ona koje su u „Granicama rasta“ 1972. godine, izneli
stručnjaci Rimskog kluba Donela Medouz, Deniz Medouz i Jorgen Randers uz tim
koji je bio angažovan od strane samog Rimskog kluba koji je nastao u Italiji i
koji je zapravo kružok uspešnih privrednika. Prema autorima „Granica rasta“,
istraživanja ukazuju na to da ograničeni resursi ne mogu da podrže beskonačan
industrijski napredak i demografski rast.
Tvrde da „porast broja
stanovnika, snažna industrijalizacija i sve veće površine pod intenzivnim
poljoprivrednim tretmanima uništavaju prirodu”, i zato, zaključuju, sveukupni
rast predstavlja direktnu opasnost za čitavo čovečanstvo (Meadows et all,
1972). Kao naročito važnu, markirali su 2030. godinu do kada je potrebno
uspostaviti kompletno drugačiji način razmišljanja jer, kako navode, da bi
civilizacija opstala, neophodan je takozvani nulti rast, oslikan u globalnoj
ekonomskoekološko-demografskoj ravnoteži.
Svaki dan nastavka
eksponencijalnog rasta dovodi globalni sistem bliže ultimativnim granicama
takvog rasta. Odluka da se baš ništa ne uradi, odluka je jačanja rizika od
kolapsa” (Meadows et all, 1972). Na veb prezentaciji Rimskog kluba
(www.clubofrome.org) i danas je navedeno da je apel iz knjige objavljene pre
skoro pedeset godina i dalje aktuelan. Ta poruka glasi: “Globalni sistem u kome
danas živimo, ekonomija i rast stanovništva, verovatno neće moći da bude
podržan postojećim resursima posle 2100. godine, čak i ako tehnologija još više
bude napredovala” (Meadows et all, 1972).
Sve brojnije svetsko
stanovništvo mora da se potrudi da ograničene resurse racionalno troši –
koriste se veštačka đubriva i pesticidi, energija se dobija iz nuklearnih
elektrana, genetički organizmi osvajaju svet, reciklaža postaje u dobrom delu
sveta poželjan trend, kao i korišćenje alternativnih izvora energije i štednja
– u svakom smislu. Crpljenje sirovina sa sobom neizbežno nosi globalno
zagrevanje, gomilanje otpada, desertifikaciju, eroziju, smanjenje kapaciteta
pijaće vode, kisele kiše, uništene šume... Broj stanovnika u svetu i dalje se
povećava, ali se očekuje da će se ovaj rast zaustaviti na nešto više od devet
milijardi polovinom dvadeset prvog veka.
No, čak i kad se broj
stanovnika stabilizuje, povećava se stopa emisija gasova staklene bašte.
Godišnja emisija ugljenika učetvorostručila se od 1950, a od 2000. do 2008.
stopa rasta se naglo ubrzala. (Haris, 2009). U predelima planete koje svi dobro
poznajemo kao pluća Zemlje, gde su kao po nekom pravilu smeštene neke od
najnerazvijenijih država, šume ne stradaju samo od strane posednika velikog
kapitala već i od sekire siromašnog seljaka. Investitori s jedne strane
krčenjem šuma podižu plantaže uljanih palmi zarad brzog profita, dok meštani
krčenjem šuma stvaraju poljoprivredno zemljište koje će othraniti njihovu
obično brojnu porodicu.
Osim uništenih stabala,
destabilizovanog nekada harmonizovanog sistema koji je stvorila priroda,
uništavaju se i staništa za mnogobrojne ugrožene životinje što je direktan atak
na biodiverzitet. Procenjuje se da se zbog čovekove aktivnosti danas, svake
sekunde uništi oko 3.000 kvadratnih metara šume.
U atmosferu se, opet
svake sekunde, ispušta oko 1000 tona gasova koji izazivaju efekat staklene
bašte i dovode do povećanja prosečne temperature. Pod direktnim ili indirektnim
dejstvom čovekove vrste, svakog dana nestaje sa Planete između deset i pedeset
životinjskih i biljnih vrsta (Pavlović, 2013). Imajući u vidu navike i potrebe
čoveka, važno je što jasnije oceniti kolika je mogućnost prirode da ljude
opslužuje i dati podatke o tome koliko, ko, gde i na koji način prirodu troši.
Ekološki otisak je jedinica mere koju su utvrdili kanadski profesori Matis
Vakernagel i Vilijam Ris.
Ekološki otisak zapravo
predstavlja površinu zemljišta koja je neophodna pojedincu kako bi se podržao
njegov način života. Kroz datu površinu zemljišta, iskazuje se količina
prirodnih resursa, hrane, vazduha, ugljen-dioksida za čije je emitovanje čovek
odgovoran. Ekološki otisak bilo koje populacije može se koristiti za merenje
aktuelne potrošnje i za projekcije zahteva i potreba u odnosu na dostupne
ekološke kapacitete i takođe, ukazati na moguće nedostatke. Na taj način može
se pomoći društvu u okretanju ka putevima koje treba izabrati, a koji su u vezi
sa zahtevima prema prirodi (Wackernagel, Rees, 1996).
Danas, profesor
Vakernagel kao osnivač organizacije “Global footprint network” prati, meri i
periodično javnosti predstavlja podatke o ekološkom otisku stanovnika država
sveta. Na prvom mestu ovakve on-lajn liste ekoloških otisaka iz 2012. godine je
Luksemburg sa 13,72 hektara a poslednja je Eritreja sa 0,52 ha. Među prvima su
Australija sa 9,57, Kanada sa 8,45, SAD sa 8,4 i Singapur sa 7,66 hektara. U
dnu liste nalaze se Bangladeš sa 0,73, Burundi sa 0,6 i Haiti sa 0,56 hektara.
Ekološki otisak građanina Srbije je 2,94 hektara. (Global Footprint Network,
2012).
Premašeni
kapaciteti
Na veb prezentaciji
organizacije „Global footprint network“ stoji da “još od 1970-tih, čovečanstvo
svake godine premašuje ekološke kapacitete jer koristi više resursa od onih koji
se mogu podneti i obnoviti. Danas, čovečanstvo troši resurse i proizvodi otpad
koji odgovara kapacitetu od 1,6 naših planeta” (Global Footprint Network,
2012).
Koračajući tako svetom i
trošeći svoje hektare, gotovo nikada ne razmišljamo o ograničenosti površine
koja nam je data. U nastojanju da zanemare zakon entropije, stručnjaci će
pokušati da nas uvere kako nam, s obzirom na obnovljivost energetske osnove,
nikada neće ponestati energetskih resursa i da će se rast nastaviti u nedogled.
Obnovljivi izvori su, u doslovnom smislu, zapravo neobnovljivi. To jest, iako
se oni neprestano množe, svaka vlat trave ili mikroorganizam uzgojen danas,
znači vlat trave ili mikroorganizam manje u budućnosti. Sunčevo zračenje je
praktično neograničeno, ali materija-energija koja sačinjava Zemljinu koru
nije. Zemljina materija neprestano se troši i njena količina se smanjuje.
Prirodnom reciklažom
može se za buduću upotrebu osposobiti samo deo potrošene materije-eneregije.
Ostatak je nepovratno izgubljen. I tako, što više budemo ubrzavali protok
materije-energije kroz sistem, to ćemo brže iscrpsti obnovljive resurse, bez
obzira na to kako dugo Sunce bude sjalo” (Rifkin, 1986). Međutim, činjenica je
da korišćenje obnovljivih izvora energije u savremenom dobu ubrzanog tazvoja
tehnologija, može biti na mnogo većem nivou. “Sva nafta, ugalj i prirodni gas
na svetu, sadrže količinu energije ravnu onoj koju Zemlja od Sunca primi za
svega 50 dana.
Zemlja od Sunca dobija toliko energije da je količina te energije koja svakoga sata padne na našu planetu, teoretski jednaka sveukupnoj svetskoj potrošnji energije u toku čitave godine. Čak i ako uzmemo u obzir sve tehničke poteškoće u zadržavanju u korišćenju solarne energije, trebalo bi svega devet dana pune iskorišćenosti Sunčeve energije na Zemlji da bi se zadovoljile godišnje energetske potrebe naše planete. Slično tome, ukupna jednomesečna energija koja bi se mogla dobiti od vetra i geotermalne energije koju emituje sama Zemlja, takođe bi mogla da obezbedi jednogodišnju energiju za čitavu civilizaciju.
Kad tome dodamo energiju sadržanu u
rekama i talasima i plimama okeana, postaje očigledno da bi obnovljivi izvori
energije - kada bi se razvili, mogli u potpunosti da zamene fosilna goriva
bogata ugljen-dioksidom“ (Gor, 2010). Problem međutim nastaje kada tehnologija
za iskorišćavanje alternativnih i obnovljivih izvora energije treba da se
finansira i pusti u pogon. Ona jeste isplativa ali tek na duže staze, dok
milioni ljudi na planeti ne znaju da li će sutra imati dovoljno hrane za svoju
porodicu. Upravo zato je važno razmatranje pitanja eko-rasizma, odnosno
neravnomernog i nepravednog raspoređivanja tereta i koristi.
Različiti tretmani
Da propisi mogu biti mnogo
tolerantniji kada je reč o sirotinji, pokazuje istraživanje sociologa Roberta
D. Balarda koje naglašava Džozef R. De Žarden objašnjavajući fenomen
eko-rasizma, pa čak i eko-fašizma (De Žarden, 2006). Balard je skladišta
toksičnih otpada, deponija, zatim peći za spaljivanje otpada i fabrike koje su
veliki zagađivači locirao u krajevima koji su gusto naseljeni uglavnom
siromašnim ljudima, pripadnicima manjinama i marginalizovanih grupa. Balard
navodi studiju iz 1992. godine koju je sproveo „Nešenel lo džurnal“, a u kojoj
se zaključuje: Postoji rasna podela u načinu na koji američka vlada raščišćava
predele sa toksičnim otpadom i kažnjava zagađivače. Bele zajednice traže bržu
akciju, bolje rezultate i strože kazne od zajednica gde žive crnci, ljudi
španskog porekla i ostale manjine. Ova nejednaka zaštita se često događa, bez obzira
na to da li je zajednica bogata ili siromašna” (De Žarden, 2006).
Komisija za rasnu pravdu Ujedinjene
Crkve Hristove, 1982. godine, sprovela je istraživanje “Toksični otpadi i rase
u Sjedinjenim Državama”. Zaključuje se da “ako ste osoba druge boje osim bele,
postoji veća verovatnoća da živite u nekoj oblasti gde jesu, ili će biti,
smeštena, skladišta toksičnih otpada, deponije, peći za spaljivanje otpada i
fabrike koje zagađuju prirodu. Takođe, postoji mala verovatnoća da će se ta
zagađenja odstraniti, a zagađivači će se verovatno suočiti sa blažim kaznama
nego da su ista bila smeštena u krajevima sa belim stanovništvom” (De Žarden,
2006).
Trećina urbanog stanovništva planete
živi u takozvanim slamovima, naseljima u kojima nemaju osnovne uslove za dostojan
život kao što su tekuća pijaća voda i grejanje (UN, 2018). U globalnom smislu,
sledi da će siromašne zemlje verovatno pretrpeti veću ekološku degradaciju -
krčenje šuma, desertifikaciju i zagađenje vazduha i vode – od bogatijih
zemalja, a najsiromašniji stanovnici, najsiromašniji među siromašnima,
verovatno će najviše propatiti. Deo objašnjenja ovog fenomena čini istorijsko
nasleđe kolonijalizma. Razmatranje pitanja eko-rasizma bogatije je za izjavu
jednog od vodećih ekonomista Svetske banke Lorensa Samersa: “Izvesna količina
pogoršanog zdravlja od zagađenja trebalo bi da postoji u zemlji sa najnižom
proizvodnjom a to bi bila zemlja sa najnižim platama. Smatram da ekonomska
logika koja stoji u pozadini skladištenja tovara toksičnog otpada u neku zemlju
sa najnižim platama jeste besprekorna logika i da bi toj činjenici trebalo da
pogledamo u oči” (De Žarden, 2006). Ekorasizam se odnosi i na tretiranje žena
kojih je, podsećamo, na planeti manje od muškaraca (504:496 u hiljadu).
Globalno gledajući, razlika u
brojnosti nije toliko drastična, ali kada se sagleda odnos brojnosti muških i
ženskih građana po državama, više je nego jasno da se selektivni abortusi i te
kako na delu. Taj odnos, u korist muškaraca je u Bahreinu 100:163, Omanu
100:197, Kataru 100:265, dok je najveći raskorak prisutan u Ujedinjenim
Arapskim Emiratima sa odnosom (100:274). S druge strane, pomenuti odnos je u
korist žena u Ukrajini 100:86, Rusiji 100:87, a u Srbiji - 100:95, što je
stavlja u društvo sa Slovačkom, Rumunijom i Poljskom (UNFPA, 2017). Ipak, na
pitanje o tome kako se demografski tokovi odražavaju na stanje na tržištu
sirovima i trošenje prirodnih resursa, odgovor se može naslutiti iz podataka
brojnih međunarodnih organizacija. Da bi osigurale dovoljan pristup resursima,
Kina i Saudijska Arabija duže vreme kupuju zemljište u Africi i Južnoj Americi.
„Vorldvoč” institut u Vašingtonu, navodi da je od 2000 do 2012. godine, oko
70,2 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta prodato ili na duži period
ustupljeno uz nadoknadu, privatnim investitorima ili vladama nekih država kao
investitorima.
Najuspešniji prodavac u ovom poslu
je Afrika sa 34,3 miliona prodatih ili izdatih hektara. Na drugom mestu je
Azija sa 27,1 milion hektara a na trećoj poziciji je Latinska Amerika koja je
prodala ili dala na lizing 6,6 miliona hektara plodne zemlje (Worldwatch
Institute, 2009). Među državama investitorima su Indija, Saudijska Arabija,
Kina, Ujedinjeni Arapski Emirati, Brazil, Južna Koreja, SAD, Ujedinjeno
Kraljevstvo. Sve slabije barijere u međunarodnoj trgovini dobro su došle
korporacijama kako bi špartale svetom i našle profitabilne mogućnosti.
Legalna međunarodna trgovina šumskim
proizvodima skoro se utrostručila od 1970. godine dok se u međuvremenu,
ilegalna, neevidentirana trgovina verovatno dosta brže proširila, jer je
ohrabrena labavom primenom domaćih i nedostatkom međunarodnih zakona o
šumarstvu. Brazilska vlada na primer, daje procene da 80 odsto seče stabala u
Amazonu nije u skladu sa zakonom (Haris, 2009). Trka za zemljom u siromašnijim
državama, takođe podrazumeva metode i tehnologiju industrijske poljoprivrede i
drugih praksi koji mogu doneti ozbiljne ekološke i druge posledice na životnu
sredinu.
U odsustvu jasnih propisa, robusnih
mehanizama za sprovođenje zakona, transparentnosti vlasti i kanala za učešće
civilnog društva, od daljeg ulaganja u zemljište, koristi mogu imati samo grupe
bogatijih investitora a na trošak onih koji žive u ciljanim oblastima
(Worldwatch Institute, 2009). Smernice UN predviđaju da će dve milijarde i 400
miliona ljudi živeti u gradskim sredinama pre 2050. godine, a najmanje 200
novih gradova niknuće u Aziji u naredne tri decenije.
Potrebe gradskog stanovništva za
resursima mogli i da budu uvećani za 125 odsto ako se ne interveniše,
upozorenja su UN-a. Problem potrošnje resursa u odnosu na rast stanovništva,
Ujedinjene nacije kroz Program za životnu sredinu, razmatraju kroz fenomen koji
su nazvali „težina gradova“. Izveštaj „Težina gradova: Potrebe za resursima
budućih gradova“ zahteva nove strategije koja bi rezultirala smanjenjem
emitovanja ugljen dioksida, racionalnijom upotrebom resursa, socijalnom pravdom
i životom u zdravim uslovima. Godišnje potrebe za resursima koje koriste
gradovi mogle bi da narastu sa 40 milijardi tona u 2010. godini do 90 milijardi
tona u 2050. godini, u slučaju da se ne promeni način funkcionisanja gradova.
(UN, 2018).
Preporuke koje se iznose u Izveštaju
Ujedinjenih nacija. a na kojima je radila grupa eksperata odnose se na
monitoring nad potrošnjom resursa i na planiranje sledećih akcija: rad na bolje
razvijenom javnom saobraćaju, ohrabrivanje stanovnika da koriste bicikle i
električna vozila umesto automobila, izgradnja energetski efikasnih zgrada,
upotreba zelenih tehnologija u sistemima za grejanje, rasvetu i hlađenje, racionalna
upotreba vode i kontrola kretanja otpada i njegovo maksimalno korišćenje.
Naglašava se da je u ovom poslu saradnja među državama ali i između gradova od
neprocenjive važnosti.
Zaključak između prognoza i (ne)fer
raspodela
Imajući u vidu brojne podatke koji
ukazuju na to da rast svetske populacije neće skoro izgubiti drastično na
ubrzanju, jasno je da globalna populaciona politika mora koristiti jače,
drastičnije i energičnije mere.
Činjenica je da glavna uloga u tom
teškom zadatku pripada Ujedinjenim nacijama. Poseban problem je što se rast
svetske populacije očekuje u najnerazvijenijim delovima planete, gde s visokim
natalitetom idu siromaštvo, bolesti, umiranje od gladi, neobrazovanje,
diskriminacija po više osnova. Šire posmatrano, matematičkom logikom lako je
doći do zaključka da veći broj ljudi (gde god oni bili rođeni ili živeli) traži
više resursa a svako ljudsko biće - svoje parče “kolača” koje priroda (ne)može
da mu pruži. Taj kolač je već duže vreme nefer raspoređen bez tendencije promena.
O budućim generacijama se takođe
mora misliti.
Smernice
Međunarodne zajednice, brojnih
relevantnih internacionalnih nevladinih organizacija, institucija, naučne
javnosti, tela Evropske unije i Saveta Evrope morale bi se ozbiljnije
prihvatiti na nacionalnim nivoima i što pre primenjivati. Uz razvoj zelenih
tehnologija, eko-edukaciju, reciklažu, ekonomiju zasnovanu na znanju, štednju,
alternativne izvore energije i promene u načinu sagledavanja problema
ograničenosti koja polako stišće, traži se rešenje za sveukupnu održivost.
Merama populacione politike i fer politikom, u svakom smislu, prema svim
krajevima sveta potrebno je mnogo više prostora. Tako bi se izbeglo jačanje
ekološkog vida neokolonijalizma.
Svi mi smo u istom brodu u kome
vlada zakon entropije, a on važi i u Africi i u Amazoniji, u Sahari i na Tajms
skveru. Procenjuje se da je naša planeta do sada nahranila i napojila oko 110
milijardi ljudi i bila im dom. Koliko će još ljudskih bića moći da uživa njene
blagodeti?
Autor: Maja STOJANOVIĆ, MSc
Literatura 1. Đukić P. (2011). Održivi razvoj - utopija ili šansa za
Srbiju. Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd. 2. Gor, A. (2010). Naš izbor -
putevi rešavanja klimatske krize“, Geopoetika, Beograd, str. 57 – 58. 3. Erlih,
R.P. (2007). Populaciona bomba - Revised, Reprint of the 1968. Ed, Ballantine
Books, 1975, Univerzitet u Vašingtonu, Njujork. 4. Haris, M.Dž. (2009).
Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus, Beograd. 5. Maltus,
T. (1998). Esej o principima ljudske populacije - 1798, Electronic Scholarly
Publishing, London. 6. Pavlović, V. (2013). Savremene socioekološke teorije.
Fakultet političkih nauka, Beograd. 7. Rifkin, Dž. (1986). Posustajanje
budućnosti. Naprijed, Zagreb. 8. Vokernagel, M, Ris, V. (1996). Naša ekološka
stopa - smanjenje ljudskoj uticaja na Zemnju, New Society Publishers, Gabriola
Ajland. 9. Žarden, D.R.Dž. (2006). Ekološka etika - Uvod u ekološku filozofiju.
Službeni glasnik, Beograd. 10.
www.footprintnetwork.org/our-work/ecologicalfootprint 11. www.unfpa.org/annual-report-2014#!/Section504
12. esa.un.org/unpd/wpp/publications/files/key_ findings_wpp_2015.pdf 13.
www.worldwatch.org/despite-drop-2009-peakagricultural-land-grabs-still-remain-above-pre2005-levels
14. www.census.gov/popclock 15. www.ined.fr/en/everything_about_population/
demographic-facts-sheets/faq/more-men-ormore-women-in-the-world 16.
www.who.int/gho/mortality_burden_disease/ life_tables/en 17.
www.unfpa.org/annual-report-2014#!/Section504 18.
www.resourcepanel.org/reports/global-material-flows-and-resource-productivity-databaselink
*Članak je napisan za potrebe
stručnog časopisa "Povratak prirodi", u izdanju Fakultet sporta
i fizičkog vaspitanja i Univerziteta u Beogradu, br.10/11
Foto: Maja Stojanović
